Zabluda gastarbajtera ili šta i zašto ne raditi
U životu svakog gastarbajtera, predvidljivo kao plima i oseka, i periodično kao iste, javlja se nostalgija. Taj ukleti osećaj koji muti zdrav razum, i menja percepciju normalnog čoveka, u percepciju pijane budale koja pod šatrom razbija čaše i peva o rodnom kraju uglavnom se uspešno potisne alkoholom i pokojim tugaljivim telefonskim pozivom kući.
Nevolja nastaje nakon više ciklusa samoispiranja mozga u kojima se ubedite da nije tako loše kući, da pobogu znate "ovoga" i "onoga", koji će vam pomoći i ima da živite kao car. Naravno cela ta fatamorgana se pothranjuje uz pomoć roditelja koji iz nekog razloga pristojan život svog deteta 500-600 km od njih doživljavaju kao vrhunski greh. Nakon što ste sve to čuli, intelekt vam se smanji za nekih 60-ak poena i pomislite da ste ovde ionako ilegalac i da ta koja hiljadarka funti nije vredna odvojenosti od porodice.
Onda uzmete kartu za povratak, nakupujete poklone svima i svakome, odreknete se svoje teško stečene samostalnosti i potpišete samoubistvo svojoj budućnosti. Stižete kući, svi su sretni i tu počinje nekih mesec dana raja. Svi su željni da vas vide i iskreno sretni kad se pojavite, vi ste puni para i nakon što vam preostali deo intelekta padne na nulu pomislite kako je povratak bio odlična ideja.
Od ovog ovde mesta sam napisao roman šta se posle dešava, ali pošto nema smisla da vas zamaram pričom o jadu i bedi, opisaću vam ukratko šta vas dalje čeka: doživećete da odgovarate za tuđe greške, da vas nazivaju idiotom, da gledate ljude koji kradu da bi vas prikazivali kao lopova, da nemate apsolutno nikakva prava, da ne možete platiti račune, gledaćete imbecile i bićete zarobljeni ovde jer više nemate ni sredstva ni mogućnosti da se vratite odakle ste došli.To vam je moje iskustvo, a vi vidite, ne kažem da uz debelu vezu ili ludu sreću čovek u Srbiji ne može živeti lepo, ali realno 90% ljudi bez obzira na nivo obrazovanja ili znanja osuđeni su na ovo gore napisano.
